lyrics
СТАКЛЕНАТА ГРАДИНА
Да ги измиеш рацете не можеш,
зад себе да погледнеш не смееш.
Во душа на труло ти мириса,
поетска тага за болката.
На прагот стоиш, не преоѓаш.
Во темнина газиш, не постоиш.
Тивко и полека скапуваш,
отровот тивко те умртвува.
На нозете окови.
Што ли сега направи?
Го повлече орозот,
засекогаш изгуби.
Нозете крвави,
по трња и коприви
газиш неспокоен,
засекогаш изгубен.
На прагот стоиш, не преоѓаш.
Во темнина газиш, не постоиш.
Тивко и полека скапуваш,
отровот тивко те умртвува.
Агнонични напади.
Што ли сега направи?
Прагот е проколнат
и нема назад сега,
и нема назад сега,
и нема назад сега
во стаклената градина.
THE GLASS GARDEN
Wash your hands - you can’t,
look behind - you’re not allowed.
In your soul you smell the rot,
poetic sadness for the pain.
On the door you stand, but you’re not coming in.
In darkness you tread, you don’t exist.
Quietly and slowly you are rotting away,
The poison quietly kills you.
Shackles on your legs.
What did you do?
You pulled the trigger,
now it’s game over.
Your legs are bloody,
on thorns and prickles
restlessly trample,
forever lost.
On the door you stand, but you’re not going in.
In darkness you tread, you don’t exist.
Quietly and slowly you are rotting away,
the poison quietly kills you.
Agony attacks.
What did you do?
The doorstep is cursed
and there’s no going back now,
and there’s no going back now,
and there’s no going back now,
in the garden of glass.
credits
license
all rights reserved